За њих дивљак живи потпуно под влашћу емоција – он је плашљив, нагао, имплусиван, несређен и неорганизован. Он је или безумно храбар, или смрно уплашен, он не умије да планира, не познаје дисциплину, а тиме ни самодисциплину. Са њихове тачке гледишта, ми смо такође мало дивљаци. Самодисциплина је власт над својим сопственим инстинктима, побудама, жељама и прохтјевима. То се постиже дуготрајним системским тренингом. Европске елите, посебно Енглези, култивисали су рационално, строго логично понашање, потпуно потчињено разуму. Зато су слали дјецу у специјалне интернате, гдје су се дјечаци, одвојени од породице, учили да обуздавају своје животињске инстикте, импулсе и краткотрајне жеље........................................................................................................................
Уз све све очигледне врлине, тако разумно уравнотежено понашање има озбиљне грешке. Због нечега се претпоставља да су животињски инстинкти искључиво негативни, испуњени мржњом, агресијом и рушилачким импулсима. А шта, зар љубав, жалост и патња не постоје? Зар је мало примјера инстинктивног алтруизма, спонтаног самопожртвовања? Да, слажу се Англосакоснци, жалост и патња постоје, али они само штете борби за опстанак........................................................................................................
Уствари, „чист разум“ није у стању да потпуно схвати ни једну културу. Очишћен од емоција, разум објашањава све што се дешава игром сила, њиховом конфигурацијом. Постоји једноставна мотивација – преживјети и размножити се, и одлучујући фактор је сила. Али ако се људи не препусте моћним хуманистичким импулсима?..............................................................................................................................
На примјер, за Англосаксонце је потпуно непојмљиво понашање руских миротвораца у августу 2008. године у Јужној Осетији. Неколико хиљада грузијских војника, обучених од стране америчких инструктора према НАТО обрасцу, ушли су у Јужну Осетију и предложили миротворцима да оду „без губитка образа“. Како је познато, миротворци не ратују и чак немају озбиљног наоружања. Њихова улога је да раздвоје стране. Али 300 руских војника је одлучило да се бори, и два дана су се супротстављали 20 пута бројнијој армији. Неколико десетина руских војника је настрадало, штитећи осетијске жене и дјецу. А сами су имали мајке, жене, дјецу. Такво „ирационално“ понашање Руса не може да уђе у главе Амeриканаца. Њихови хероји се не жртвују ради „расно инфериорних“, слабих и унесрећених, које они у дубини душе презиру........................................................................................................................................
170
